Раденко Милак и интернационални гости, „Универзитет катастрофе“
Павиљон БиХ · 57. Венецијанско бијенале
Palazzo Malipiero · 13. мај – 26. новембар 2017

Након учешћа Босне и Херцеговине на Бијеналу у Венецији 2003. и 2013. године, ова земља ће се такође представити и на предстојећем, 57. Бијеналу у Венецији, са пројектом „Универзитет катастрофе“.
Ово учешће има за циљ да покрене успостављање континуитета излагања у склопу којег би Босна и Херцеговина била присутна не само на Међународној изложби савремене умјетности Бијенала у Венецији, него и на Бијеналу архитектуре.
Умјетник Раденко Милак ће представљати Босну и Херцеговину на 57. Међународној изложби савремене умјетности - Венецијанском бијеналу са пројектом „Универзитет катастрофе“, у сарадњи са Романом Урањеком и гостујућим умјетницима Ламином Фофаном, Сидсел Meineche Хансен, Јуаном Педром Фабром Гуембереном, Лоулоу Cherinet, Гералдином Јуáрез у сарадњи са Јоелом Даниелссоном, те Нилсом Bechom у сарадњи са Идом Екблад.
Комесар Павиљона Босне и Херцеговине је Сарита Вујковић, директорица Музеја савремене умјетности Републике Српске, а кустоси који су изабрани за овај интернационални пројекат су: Цристопхер Yggdre, Фредрик Свенск, Синзиана Равини, Ана ван дер Влиет, који ће радити у сарадњи са и уз подршку Ханса Urlicha Обриста. Организатор цјелокупног пројекта је Музеј савремене умјетности Републике Српске, који је заједно са умјетником Раденком Милаком донио одлуку да ће се Павиљон Босне и Херцеговине налазити у Палати Malipiero, С. Марцо 3198 у Венецији, простору у којем се Павиљон Босне и Херцеговине налазио током трајања 55. Међународне изложбе - Бијенала у Венецији 2013. године. Као и са реализацијом Павиљона БиХ на 55. Венецијанском бијеналу, дугорочни циљ ове институције је да постави нове параметре, када је у питању оваква врста организације и да се, захваљујући интернационалном пројекту, умрежава и са неким другим институцијама и умјетницима како би побољшала развој савремене умјетничке сцене на простору Босне и Херцеговине.
UNIVERSITY OF DISASTER
Шта би се догодило ако бисмо историју умјетности поново написали, и то искључиво из угла представљања катастрофа? Катастрофе, било исконске или апокалиптичне, са својим природним катаклизмама, епидемијама и дјелањем људи у виду ратова и сукоба, увијек су садржавале и естетску димензију и утицале на наше жеље, машту и наш однос према свијету. Ово се тешко да игнорисати у сусрету с умјетношћу босанског умјетника Раденка Милака – с опусом који је потпуно у складу с оним чему нас учи модерна историја, да катастрофе нису нешто изван нас или нешто независно у односу на нас – да смо ми њихови демијурзи. Након Другог свјетског рата, њемачки филозоф Guenther Андерс промишљао је Аушвиц и Хирошиму, два догађаја у основи ере у којој ће људски род изгубити способност да представи оно што је установио или створио.
Сасвим је парадоксално да та немогућност да се катастрофе представе нема везе с одсуством документације, нарочито оне визуелне. Непредстављиво се превасходно дефинише као немогућност да се катастрофа схвати и сагледа. Истовремено, у погледу етимологије, ријечи катастрофа (disaster) и жеља (десире) далеки су сродници. Стога је „Универзитет катастрофе” могуће читати и као „Универзитет жеље”, жеље да се превазиђе катастрофа како би се представило оно што се не да представити, или чак жеље као противотрова за поразни осјећај беспомоћности при суочавању с катастрофама око нас. Шта умјетност може учинити у овој новој ери непредстављивих катастрофа? Какав је данас однос између катастрофе и жеље?
Раденко Милак помоћу својих радова преиспитује имагинацију коју видимо на сликама у дигиталној ери. Његова пракса укључује стварну или претпостављену моћ слике, како се она тумачи и чита, и какав је њен статус у друштвима која су презасићена визуелним. Учи нас како да поново видимо откривајући естески потенцијал сваке слике или њезиних фантома, који прогањају нашу савјест. У његовим радовима видимо одјеке непрекидног протока слика, лажних одраза глобалне архиве визуелног. За потребе ове изложбе умјетник је створио нове радове, који укључују филмове, слике, аквареле и колаже, од чега неке у сарадњи с Романом Урањеком, а који су дио једне сневане или стварне генеалогије представљања катастрофа, било да су оне еколошке, политичке или друштвене, уз истовремено урањање у хоризонте жеље за стварањем као отпором данашњици.
Гости умјетници на овој изложби баве се другим аспектима катастрофа и жеља нашег времена, уз сучељавање, спорење и богаћење теза Раденка Милака и Романа Урањека, чиме изложба добија облик једне комплексне монтаже, која позива публику да тачке трвења у радовима повеже новим спонама. Љепота неузвраћене љубави у перформансу Нилса Becha с Идом Екблад изводи се у контексту магије феминистичке интервенције Сидсел Meineche Хансен, којом се подривају моћ и жеља сексистичке матрице какву налазимо у савременој дигиталној порнографији, а прати их брутално блаженство инсталације у медијуму техно музике Ламина Фофана која одражава ужасе насилних миграција. Насупрот томе, имамо заводљиве контрадикције смрзнуте инсталације Гералдине Јуáрез у којој се чувају, слојевито приказују и стапају геологије и сјећања у координатном систему жеља и катастрофа медијске историје и климатских промјена, и моћну камуфлажу као одлику инсталације Хуана Педра Фабре Гуемберене на тему повећаног потенцијала стратегије камуфлаже у свијету катастрофа.
Ипак, „Универзитет катастрофе” није само изложба у павиљону Босне и Херцеговине на 57. Бијеналу у Венецији, већ и полазна тачка за један истински универзитет, заједнички простор креативног у којем се граде знање и машта, за лабораторију. Он је истовремено и умјетнички и политички приједлог, пројекат у настајању. У Венецији ће у новембру током посљедње седмице 57. Бијенала бити одржана конференција с писцима, научницма, теоретичарима и умјетницима. У ту сврху, Лоулоу Cherinet ће представити свој нови рад рађен по наруџби.
Комесар: Сарита Вујковић, Музеј савремене умјетности Републике Српске
Кустоси: Фредрик Свенск, Синзиана Равини, Анна ван дер Влиет, Christopher Yggdre, у сарадњи с Хансом Ulrichom Обристом
Излагачи: Раденко Милак, у сарадњи с Романом Урањеком и гостима умјетницима Ламином Фофаном, Сидсел Meineche Хансен, Јуаном Педром Фабром Гуембереном, Лоулоу Cherinet, Гералдином Јуáрез у сарадњи са Јоелом Даниелссоном и Нилс Bech у сарадњи с Идом Екблад.
Сарадници: Младен Бањац (замјеник кустоса), Роберто Занцан (архитекта), Немања Мићевић (графички дизајн), Бранка Шестић (ПР), Младен Шукало (техничка поставка) Ненад Маркић (техничка поставка), Јулие Банâтре, Маша Давидовић, Léа Перриер, Лана Пилиповић, Предраг Терзић, Луцие Touya
Организација и продукција: Музеј савремене умјетности Републике Српске, L’Агенце à Парис
Главни покровитељи: Министарство цивилних послова Босне и Херцеговине Министарство просвјете и културе Републике Српске, Град Бања Лука
Уз покровитељство: Иапсис - Шведски комитет за умјетничке грантове - Интернационални програм за визуелне и примијењене умјетнике, ОЦА (Канцеларија за савремену умјетност Норвешке), ФЦЦ (Фондо Цонцурсабле пара la Цултура), МЕЦ, Министарство просвјете и цултуре Уругваја,
GALLERY | ПРИСКА PASQUER, La Балса Arte, Les Филлес du Цалваире Gallery, Duplex/100м2, ИЦИА - Институте for Contemporary Идеас and Art, Паллетен Art Јоурнал




